Maretić i moje ferije
Človik – razumi se samo takozvani učan človik, ne paor – dakle človik – „gospodin“ si more na različne načine pokvariti svoje ljetne ferije.
Recimo, da si činovnik pak dojdeš domom na selo, da se, kot velimo, oporaviš. Ali tvoji domaći svi, ča god ih je Bog dao, žanju i mlatu, a ti moraš za nje kuhati; tri tajedne dugo. To je jedan način, kako se ferije pokvaru.
Drugi (način) more nastupiti, ako otputuješ u kakovo zabentano štajersko selo, jer za Bad Hall nimaš dost debele mošnje. A prije nisi bio opazio, da je na Medarda curilo. E, i sada ti svaki dan zliva s neba kao iz skafa. I ti se moraš cijeli mili misec nek sa zaspanim krčmarom zabavljati, i s njegovimi kravami.
Još gorje je, ako ti se ravno na početku julija užge slipo crivo. Liječnik te odmah pošalje na operaciju. Operacija se nemer dobro ugoda, ali nešto se ipak nije ugodalo, ar ti se rana stalno gnjoji i ti moraš cijele ferije preležati u vonjavoj bolnici.
A gorje nad gorje je, ako si na junijskom ispitu slučajno pao iz latinskoga ili matematike – ča je najvećput slučaj – i sad se moraš cijele dva misece mučiti – učiti, da se u septembru na popravnom ispitu nekako skroz – pofuzneš… Hej, ti zli i nemilosrni profesori!
I meni je jednoč jedan takov pokvario ferije.
Zvao se je Maretić, profesor Maretić. „Glasovit“ po tom, ča je napisao hrvatsku gramatiku; kako mnogi držu, izvrsnu gramatiku. Neka mu bude. Ali ja tu gramatiku (slovnicu) nisam znao. Premda sam bio jur zdavno svršio svoje sridnje – i visokoškolške nauke Sramota, je li?
Da, pak kakova! Jer nij li te moralo biti sram, kad ti je urednik – med nami rečeno: jedini, ki je znao Maretića napamet – stalno ispravljao tvoje najbolje izmišljene i najlipše ispišene članke, i našao po tri-četire pogriške u svakom redu. A rezultat: on se je jadao i potio, a i ti si se jadao, još jače!
Tomu mora biti ipak jedanput konac! – odlučio sam heroično u sebi. Jer ako sam se u sridnjoj školi protukao da i kroz tri-četire gramatike – nimške, latinske i grčke – no onda ću lako požrkati i Hrvata Maretića! Premda sam, kako rekoh, jur zdavno izrastao iz školske klupi.
Odlučeno, učinjeno.
Neko ljeto, na početku ljetnih praznikov, zeo sam dakle toga Maretića u ruke i obrnuo ga na zadnju stran: 240 stranic. A ferije traju 8 tajedan. To dakle znači na svaki tajedan 30 stranic, a na svaki dan izuzeto nedilju, ka se mora posvetiti većemu Gospodinu – 5 stranic. To je opet: dvi ure dopodne, dvi popodne.
I gle, išlo je. Pravoda nek uz čvrstu volju, molitvu i post. (Napomena: ne psost!). Uz post od kupanja, kartanja i kegljanja. Na ovo je samo navečer bilo vrimena, ali dovoljno. No ki ta a dan sam bome pregrizao nek 3-4 stranice – jer je puhao južnjak, a toga ne morem podnositi. Ali bilo je opet dani, kad sam ih zmogao i šest.
Moje lipe ferije su bile to ljeto nemer fuč; ali za toliko sladje su bile pak dojduće. A moj urednik je božao od radosti. On je odsle upravo s veseljem primao moje spiske. A kad bi bio imao pinez za tantjeme, rado bi mi bio plaćao 5 groši – ončas velika nagrada! – dakle 5 groši po redu. No meni je bilo i njegovo veselje dosta veliko – veselje.
Nazadnje: Ja ne svitujem svakomu, ni toplo ni vruće, da si upravo svoje ljetne ferije pokvari s Maretićem ili spodobnimi hahari. Advenat ili korizma bi bile znamda zgodnije dobe za ovakov posao. Samo toliko bih htio reći – prez zamire! – da potle već nimam problemov s gramatikom i pravopisom. Odlag ako mi ih drugi ne napravu. Ali ja im vjerujem, tim drugim: da je jezik ča živoga ter se i on stalno razvija, obogaćuje i usavršuje. A mi, ki pišemo, moramo s njim.
i. h.
Maretić i moje ferije, NT 1956/29, 3; 21. 7. 1956.
Ja nikomu ne svitujem, da pročita…
odlag = zvana, osim
