Jednostavni zapis
A: /0.00/ A ka… kad idem va lozu, ovde… tote kod (…) kad smo htili tote van projt, i, mi tote nismo, kad smo dica bili, smo htili pojt na vrganje, pak na kostanje, ti, mi nismo mogli, nismo znali kako ćemo skroz projt, aš je potok bil, i kad je htila velika godina dojt, pak skoro nismo znali prik. A sada, po, po onom moreš projt skroz, pak nije vode ništ. /0.31/ Na mjesta je je, onde (…) bud onde je zviranjak, odanjek zano dojde ča, a ovde prik ne dojde ništ, ni vode ni kaplje. Po jarki se moreš šetat. A mer vidim da nije vode, nije vode.
B: Sve suho.
A: I ko meru curi, oto se veljek se zgine. (…)
B: No sada onda za, za smrt ćemo se meru… Da kako je to bilo kad je gdo umiral? … To je sve selo znalo onda gvišno, ne?
A: /1.09/ Mi smo svi znali, ali moj… Ja sam tako ča pojerbala da se ja mrtvaca… sam se jako htila bojat. Ali znaš zač? Da ti ja povidam. Kad su Hutarov tetac umrli, ja ne znam koliko ljet sam bila, sam bila dar deset ali osam, ti, ja sam se onako bojala… a ću ti povidat da zač? Ovo je va našoj „csoladi örökség“. Ne nek ja sam se va ovom bojala, naša majka su se bojali, i moja mujda ko…, i moja mat se je bojala, a i ja. A i naša Mori je tako, ovo smo mi pojerbali. /1.49/ Onda znaš, Hutarov tetac su umrli, onda se je to začelo. A onda se je doma htilo molit, ne, su se htili pojt ono… kako su to htili reć… Mrtvac je htil bit doma, ter su htili, ne, pojt na karmine…, ali dvorit, da. Dvorit! Dobro. A to je sve meni pred očima bilo, ti. A ja jednoč va noći, pak se je meni sanjalo – Hutarov tetac po kolovajki ubaja! Ja sam se onako htila bojat…
B: Ča je to kolovajka?
A: /2.29/ Kolovajka je oto kad su dva… dva stani skupa, ne, ter je ovako jedan…
B: Put med njimi?
A: Da, da se nutra ide, znaš, se more… tomu mi kolovajka velimo. (…) A i kod Hutarovih je, ne kade je sada, tote uz nas je bil jedan župolj stan, i tote je bilo ovako ono, ter se je, znaš, to meni sanjalo da va kolovajki Hutarov tetac idu ti… A meni se je htilo to tako, a te… A znaš, a ja, ja san se htila… no sad već ne, a ja ne znam kako dugo, ja sam se htila tako bojat, /3.13/ Ja sam htila tako bižat domon kot kad me htili bili strijat. (…) Ali pak donjek ti mene još i va hajzl nisu mogli zignat, naša majka su me… ovo je istina… naša majka su me morali pojt van sprohodit, aš donjek nije bil mrtvac, ali to je bil po onom bar gdo, donjek ja mira nisam imala. /3.38/
Po našu 2.dio, Ozvučena čitanka. Dodatak, HKDC, 2022.